Новак Ђоковић

Стефан Лазаревић (1377-1427)

Зоран Живковић

Један од најбољих тенисера у историји АТП-a. Освојио је 12 Гренд слем турнира, 30 мастерс турнира, 5 завршних турнира, као и Дејвис куп са репрезентацијом Србије. 2011. године Новак је проглашен за најбољег спортисту на свету. Без обзира на светску славу и све спортске успехе, Новак је остао добар човек који

Владао је Србијом као Кнез, од Косовске битке са Османским царством 1389. године, а затим као Деспот од 1402. године. Прогласио је град Београд за престоницу српске државе, обновио га и привукао у њега трговце, занатлије и уметнике. Био је и писац, члан витешког реда Змаја, храбар ратник

Један је од највише превођених српских писаца (73 издања преведених књига прозе). Дела су му објављена у САД, Великој Британији, Русији, Шпанији, Данској, Грчкој, Јужној Кореји, Турској, Португалији и другим земљама. Добитник је World Fantasy Award 2003. године за најбољу новелу - "Библиотека".

се бави хуманитарним радом и воли да помаже другима, нарочито деци. Паметан је, духовит и шармантан, Београђани су поносни на њега!

доказан у многим биткама, цењен као владар и дипломата. По њему су назване две улице у граду, Високог Стевана и Булевар Деспота Стефана.

Најпознатија дела: Седам додира музике, Скривена камера, Последња књига... Професор је креативног писања на Универзитету у Београду.

Душко Попов (1912-1981)

Чувени шпијун из Другог светског рата по коме је Иан Флеминг створио Џејмс Бонда - тајног агента 007. Шармантан, богат и образован, волео је лепе девојке и брзе аутомобиле. Предлог свог пријатеља да почне да ради за Абwер Душко Попов пријављује Британцима нудећи

Учитељ који је у октобру 1944. године спасао Стари савски мост (тада једини мост преко Саве) од рушења. Мост су нацисти минирали и планирали да сруше после преласка на леву обалу Саве, али је учитељ Миладин (који је скоро месец дана са прозора свог стана посматрао

Књижевник и дипломата. Добио је Нобелову награду (1961.г) за књижевност. Као дипломата службовао је у Букурешту, Трсту, Грацу, Марсеју, Паризу, Мадриду, а врхунац његове дипломатске каријере било је  место амбасадора Краљевине Југославије у Берлину. Дан

им да буде двоструки агент. Немци нису знали да је шпијунска мрежа коју је њихов најпоузданији агент направио на територији Енглеске заправо састављена од оперативаца МИ5 који их снабдевају погрешним информацијама. После Енглеске, Душко од Немаца добија задатак да организује шпијунску мрежу на територији САД. Радећи на томе упозорава ФБИ о јапанским плановима за напад на Перл Харбур, али Џон Едгар Хувер игнорише његову информацију сматрајући да један декадентни женскарош није довољно поуздан. Боравак у САД Душко користи за страсну везу са тада познатом глумицом Симоне Симон и часове пилотирања. Иан Флеминг који је радио за Британску поморску обавештајну службу био је задужен да прати Душкове активности. Био је присутан у казину у Ешторилу, када је током партије бакаре Душко хладнокрвно бацио на сто 50.000 долара и однео све улоге јер нико није могао да га прати. После рата Душко Попов добија британско држављанство. Одликован је Орденом Британске империје (ОБЕ) који му је (прикладно) уручен у коктел бару хотела "Риц". Грејем Грин је за њега рекао: "Душко је био најважнији и најуспешнији агент који је радио за Велику Британију током Другог светског рата".

минирање моста) претрчао брисани простор између две војске у сукобу и ашовом пресекао каблове који су водили до детонатоа. Као резервни официр учествовао је у Балканским и I светском рату и био више пута одликован. За своје херојство у II светском рату одликован је орденом за храброст. По њему је названа мала улица у приградском насељу Борча.

Будимир Благојевић Буда (1928-2012)

посленапада Немачке на Југославију напушта Берлин и враћа се у Београд. Окупацију проводи повучено у изнајмљеној соби пишући романе. Најпознатија дела: На Дрини ћуприја, Проклета авлија, Травничка хроника, Знакови поред пута... Његова дела су преведена на више од 40 језика. Одликован је Орденом великог официра Француске Легије части.
 
Милутин Миланковић (1879-1958)

Управник Клуба књижевника, некада култног ресторана у подруму Удружења књижевника Србије. Клуб је био чувен по доброј кухињи (све се спремало на 100 година старом шпорету на дрва) и био је стециште је политичара, писаца и уметника. Све је под контролом држао

Један је од највише цитираних научника у свету. Био је  геофизичар, астроном, инжењер, и члан Српске академије наука и уметности.. Оснивач је катедре за небеску механику на Универзитету у Београду. Творац најтачнијег календара у којем година траје 365.242222 дана

Буда, прави херој рада са преко 60 година радног стажа. Имао је своја правила од којих није одступао: клуб је радио само увече, није радио у августу, није било музике (да не би ометала разговоре гостију), увек је сам наплаћивао рачун сабирајући цифре на парчету папира... Умео је да процени госта и послужи га оним што је сматрао најбољим за њега. Клуб није исти без њега.

што је разлика од само 2 секунде годишње у односу на тропску годину. То значи да је потребно да прође 43.200 година да би се направила разлика од једног дана. Познат је и по теорији ледених доба, која повезује варијације земљине орбите и дугорочне климатске промене (названој Миланковићеви циклуси). По њему је назван један планетоид, и по један кратер на Месецу и Марсу.

Жена са највише одликовања у историји ратовања, рањавана 9 пута. Могла је ручном бомбом да погоди где год хоће. Пријавила се у војску представљајући се као мушкарац да би спасила брата који је добио позив за мобилизацију. У борби са Бугарима на Брегалници добила

Математичар, рибар и музичар. Дипломирао је и математику и физику на Сорбони у Паризу и био најбољи студент у својој генерацији. Докторирао је на тему диференцијалних једначина. Вратио се у Београд и постао професор, касније и члан Српске академије наука. Паралелно са

Кошаркашки геније који је играо за ОКК Београд. Један од најбољих европских играча свих времена. Седам пута најбољи стрелац југословенске прве лиге (нико није био ни близу да достигне његов рекорд) са невероватним просеком од 33,7 кошева по утакмици. У дресу

је прву медаљу за храброст и капларски чин. Тада је први пут рањена и у болници је откривено да је жена. У Првом светском рату, први орден Карађорђеве звезде са мачевима добила је после Колубарске битке у којој је сама (!) заробила 20 немачких војника. Други орден Карађорђеве звезде са мачевима је добила после битке на Црној реци 1916. године када је сама заробила 23 бугарска војника. У Солуну је за опкладу са француским генералом Морисом Сарајом погодила бомбом флашу коњака постављену на удаљеност од 40 метара. Освојених 19 преосталих флаша из сандука са коњаком из 1880. године поделила је војницима из своје чете. Одликована је и са два Француска ордена легије части (IV и V), затим руским орденом Георгијевског крста, енглеским орденом Светог Мајкла, медаљом "Милош Обилић"... Једина је жена на свету која је одликована Француским ратним крстом са златном палмином граном. После првог светског рата остала је да живи у Београду где су врло брзо заборавили њене заслуге. Остатак живота је радила као чистачица, подигла своју ћерку и још три усвојене, и одшколовала тридесеторо деце из свог родног краја.

универзитетском текла је и његова рибарска каријера, положио је испит за рибарског мајстора. Још увек у Београду важи његов рекорд за уловљеног сома - 120 кг. Свирао је виолину и имао оркестар који је свирао по кафанама ради дружења и сопственог задовољства. Имао је пријатеље у свим друштвеним сталежима. Објавио је преко 250 научних радова из математике, за проналазак хидроинтегратора (претече данашњих рачунара) добио је златну медаљу на светској изложби у Паризу 1900. године. Био је почасни доктор на академијама у Букурешту, Прагу, Варшави и Кракову. Волео је да путује и обишао је скоро целу Европу, а стигао је и до северног и јужног пола. Писао је путописе, а бавио се и криптографијом, аутор је шифара које је српска и југословенска војска користила до почетка другог светског рата. Ратовао је у Балканским и Првом светском рату као официр. Одликован је орденом Светог Саве првог реда. 1941. учествује као резервни официр у одбрани земље од Немаца. Бива заробљен и убрзо пуштен због болести. По њему носи име једна гимназија у Београду, једна улица на Дорћолу и једна кафана на старом обреновачком путу.

репрезентације просек му је био 20,8 поена и 20 скокова по утакмици, а постигао је и европски рекорд у броју кошева на једној утакмици - 99 (на утакмици Купа европских шампиона, бољи од њега је само НБА играч Вилт Чемберлен са једним поеном више). Био је леворук и играо на позицији крилног центра. Имао је одличан дриблинг и незадржив улаз под кош. Био је познат и по карактеристичном начину извођења слободних бацања - бацао је лопту са две руке одоздо, из избачаја. Први је европски кошаркаш који је добио позив да постане члан чувених Харлем Глобтротерс-а. Са репрезентацијом Југославије освојио је 5 сребрних медаља (2 на европским, 2 на светским првенствима, једну на Олимпијским играма), као и 1 бронзану медању. На три Европска првенства је био најбољи стрелац. Био је скроман човек, стидљив, добар друг, кошарку је играо из љубави и новац му није био пресудан за избор клуба. Волео је књиге, сликарство, позориште и музику, студирао је електротехнику. Погинуо је у саобраћајној несрећи недалеко од Сарајева. Део је Куће славних ФИБА.. Једна београдска улица носи његово име.

Визионар, домаћин, вредан и способан човек који је је важним и великим пројектима променио лице града. Рођен у Земуну, учесник борбе против окупатора на страни партизана од 1941. године. Био је председник општине Земун од 1955. до 1958, а председник Скупштине града

Савест Београда. Некада се јутро у Београду није могло замислити без кафе, погачица са чварцима и његових афоризама које је читао на радију Студио Б уз музику песме "У рану зору..." Сваког јутра је читао пет афоризама посвећених Београду и Београђанима, тачно у 7:15,

Човек од челика, бравар по занимању и акробата из хобија. Најјачи човек у Београду и Краљевини Југославији. Јавно је изводио невероватне подухвате: кидање ланца зубима, савијање гвоздене шипке, разбијање фосне о главу без последица, ходање по жици разапетој

од 1965. до 1974. године. За разлику од већине политичара није користио привилегије које му је положај доносио: никада није узео стан од државе већ је остао да живи у кући коју је још његов деда направио у Земуну, сам је возио свој ауто (иако је имао право на шофера и пратњу), враћао је дневнице које је добијао за путовања и накнаде за чланство у разним комисијама, није отишао на лечење у иностранство када се тешко разболео... Само је Тито у граду био популарнији од њега. Волео је кафане (иако је пио само киселу воду) и није их затварао (као већина градоначелника после њега), а и лепо је певао (нарочито бећарце). За време док је био први човек Београда направљени су: мост "Газела", Мостарска петља, петља код Аутокоманде, део аутопута који пролази кроз град, хала Пинки, хала спортова на Новом Београду, спортски центар Шумице, спортски центар Олимп, спортски центар Бањица, хала Пионир, спортски центар "25. мај", спортски центар Врачар, Теразијски тунел, палата "Београд" (Београђанка), блокови 45 и 70, Институт за кардиоваскуларне болести "Дедиње", изграђене су обалоутврде и шеталишта дуж Саве и Дунава, вештачко језеро на Ади Циганлији, управна зграда и први спортски терени, започета је реконструкција београдског железничког чвора (изградња новог железничког моста преко Саве и нове станице "Прокоп"), започет је пројекат изградње метроа... Објекти направљени у његово време још нису превазиђени, а властима после њега је био проблем и да их одржавају, а камоли да достигну његово дело.

за лепши почетак дана. Био је бескрајно духовит човек иако са лица није скидао намргођени израз. Најпознатија дела: Капетан Џон Пиплфокс (радио драма), Поштована децо (песме), На слово, на слово (ТВ емисија), Београде добро јутро (афоризми). Дела су му превођена на најзначајније светске језике. Ако Вас је венчавао општински матичар у Србији, сигурно сте имали прилике да чујете један од његових текстова, "упутство за младенце". По њему је једна основна школа и дечје позориште на Ташмајдану. Ево и једног од његових афоризама:
"Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно."
  
Богдан Тирнанић Тирке (1941-2009)

између врхова зграда, падање са те исте жице без последица... Летео је изнад Калемегдана држећи се само зубима за авион. Они који сумњају у изнете чињенице лако их могу проверити јер је већи део подвига забележен филмском камером. Оставио је траг и у српској кинематографији јер је његов филм "Невиност без заштите" први српски тонски филм са снимљеним дијалозима. Наиме, као безгранично романтична личност, одлучио је да 1941. године (за време немачке окупације) самостално сними филм о српском јунаку који спасава сироту и незаштићену лепотицу. Био је продуцент, редитељ, глумац и сценариста тог филма снимљеног у аматерским условима. Делове тог култног филма можете видети у истоименом филму Душана Макавејева.
  
Мира Траиловић (1924-1989)

Био је један од најпознатијих београдских новинара, писац, глумац и шмекер. Одмерен и духовит у текстовима, увек је имао свој став и није подилазио естаблишменту. Чувар градског духа, утицао је својим писањем на васпитање многих младих Београђана. Имао је широка

Једна од најзначајнијих личности на београдској културној сцени после Другог светског рата. Позоришни редитељ и професор на ФДУ. Основала је позориште Атеље 212 и била дуго година његов управник. 1967. године основала је позоришни фестивал БИТЕФ и била његов уметнички

интересовања и подједнако добро је писао о политици, спорту, стрипу, музици, књигама, маркетингу, телевизији... Аутор је књига "Београд за почетнике" и "Београд за понављаче", коаутор "Београдских прича". Сматран је најбољим филмским критичарем у Србији. Оженио је једну од најлепших градских глумица, Дару Џокић.

директор до краја живота. У време хладног рата фестивал је био место на коме су се сусретали уметници са обе стране гвоздене завесе. Њени гости су били: Семјуел Бекет, Питер Брук, Боб Вилсон, Пина Бауш, Ла Мама и други... Одликована је орденом Легије части. Сквер између Битеф театра и Бајлонијеве пијаце носи њено име.

Протонеимар Храма Светог Саве. Част да буде протонеимар најзначајније грађевине у Србији поверио му је Патријарх Герман у септембру 1984. године. Током изградње је направио у свету до тада невиђени грађевински подухват: главну куполу тешку више од 4.000 тона (на којој је

Швајцарски криминолог и прија- тељ српског народа. Био је про- фесор криминалистике и стекао je светски углед у тој области. На позив српске Владе дошао је 1914. године у Србију да ради као члан Комисије за утврђивање ратних злочина аустријских и бугарских окупатора. Заволео је

Београђани су га упознали као водитеља емисије "Београдска разгледница" на радију Студио Б. Био је бескомпромисни борац против лошег рада градских институција и бирократа у јавним комуналним предузећима. Није се задовољавао обећањима да ће нешто бити урађено већ би

позлаћени главни крст висок 12 метара) а која је направљена на земљи - у унутрашњости Храма, подигао је на своје место, на висину од 40 метара уз присуство више од 2.000 научника и стручњака из земље и света који су дошли да прате овај подухват. Одрекао се хонорара за рад на изградњи Храма и лично је прикупио значајна новчана средства за његову изградњу. Аутор је једне од најважнијих зграда на панорами Београда: Палате "Београд" (Београђанке), зграде која је висока 100м, има 24 спрата и која и данас изгледа лепше и модерније од већине пословних зграда које су саграђене након ње. Аутор је прелепе цркве посвећене Светој Петки на Чукаричкој падини. Био је професор на Београдском универзитету и члан Крунског савета.

Србе и са српском војском прешао Албанију и био на Солунском фронту. Као ратни извештач објављивао је чланке у европским новинама о патњама и страдањима српског становништва и војске, а ангажовао се и на збрињавању српских избеглица. После рата је остао да живи у Београду. Унапредио је техничку службу полиције која се бавила прикупљањем и анализом трагова и доказног материјала. Један је од оснивача Црвеног крста Србије. Као своје посмртно завештање српском роду написао је апел "Чујте Срби!" Сахрањен је на Топчидерском гробљу, а његово срце је (по његовој жељи) сахрањено на Кајмакчалану, крај његових ратних другова. У Топчидерском парку се налази његов споменик, а једна београдска улица носи његово име.

после одређеног рока звао директоре комуналних предузећа (укључујући их директно у програм) да их пропита због чега се касни с радовима и да ли су они способни да испуне своје обећања. Навикао их је да ревносније раде и да држе чашу с водом и шећером уз телефон за случај да их позове. Због тога је имао проблемe са политичарима, а био је и суспендован с посла. Његовом заслугом Београд је добио маратонску трку, пешачку суботу, трку уз степенице Београђанке, фонтану "Врело живота", триатлон на Ади Циганлији, ски стазу на Кошутњаку, платане на Тргу Николе Пашића... Све до краја живота организовао је бројне хуманитарне акције и прикупљање помоћи за болесне и угрожене суграђане. Од Удружења новинара Србије добио је награду за животно дело.

Био је један од најбогатијих и најхуманијих Београђана. Сву своју имовину (која је у то време имала вредност скоро као Нобелова фондација) завештао је српском народу. Капитал је стварао као трговац платном и прерађеном кожом, опрезан у послу и штедљив. Живео је

Био је чувени београдски трговац и један од најбогатијих људи у граду. Био је добровољац у херцеговачком устанку против Турака (и био рањен) као и у оба српско-турска рата крајем 19. века. Један је од оснивача Београдске задруге (новчаног фонда за помоћ сиротињи и

Јова је најпознатији саобраћајни полицајац који је икада радио на београдским улицама. Славу је стекао елегантним, малтене балетским покретима којима је регулисао саобраћај на изласку из тунела на код Дома омладине, на Теразијама и на раскрсници код "Лондона". Увек у чистој

скромно, без сувишног луксуза. Према свим муштеријама се опходио пођеднако, без обзира на њихову платежну моћ и никада није одустајао од својих принципа. Уживао је углед честитог и мудрог човека чије се мишљење о многим стварима тражило. Никада се ни са ким није судио. За губитак при позајмици није кривио оне којима позајмљује већ себе што је то чинио. Лако зарађене паре није волео. 1876. године учествује у рату против Турака као редов-коњаник. У каснијим ратовима је као војни лиферант био ослобођен војне обавезе (правио је опанке за војску). Био је председник Берзе, председник Прометне банке и члан управног одбора Народне банке. Крајем 19. века откупљује део српског иностраног дуга. У дворишту Палилулске основне школе подигао је кућу за "ђачко склониште", а додељивао је и годишњу новчану помоћ и награде за најбоље ђаке. Био је члан Главног одбора четничке организације која се борила за ослобођење јужне Србије од Турске окупације и један од њених финансијера. Слао је кришом црквена звона, књиге, новац као помоћ окупираном народу. 1912. године у згради Управе монопола (коју је у ту сврху закупио) за рањенике са фронта организује помоћну болницу коју је снабдео свом потребном опремом, лековима и храном, а плаћао је и медицинско особље. Опорављене пацијенте је испраћао уз новчану помоћ. Сматрао је својом дужношћу да помаже српски народ. После рата сав болнички инвентар са преосталим медицинским материјалом поклања Црвеном крсту. Зграду на углу Кнеза Михаила и Вука Караџића поклања народном инвалидском фонду "Свети Ђорђе". За живота је одликован Таковским крстом ИВ степена и орденом Светог Саве ИИИ степена. Умро је у избеглиштву на Крфу 1916. године. Сахрањен је у цркви на Топчидерском гробљу коју је подигао као своју задужбину. Целокупну своју имовину завештао је српском народу тестаментом, са циљем да њени приходи послуже унапређењу српске привреде и друштва. Имовина је обухватала готовину, деонице, зграде у Кнеза Михаила 19, 33 и 47... Према жељи Николе Спасића и од његове оставштине изграђене су: Градска болница у Београду (данас КБЦ "Звездара"), болнице у Куманову и Крупњу, Дом за изнемогле и сироте грађане у Књажевцу. Активности Задужбине на унапређењу српске привреде обухватале су: сађење сортних воћњака, сађење винограда, одржавање курсева за унапређење пчеларства, мере за побољшање производње сирева и кајмака,  помагање српског привредног друштва, пољопривредне изложбе... Непокретна имовина Спасићеве задужбине је после II светског рата национализована, запуштена и опљачкана. Сви пројекти Задужбине су прекинути. Једна мала улица у центру града носи његово име.

ситним трговцима). Његовим вештим управљањем и улагањем Фонд се брзо развијао па је почео да се бави и осигурањем имовине. Све до смрти бирају га за председника управног одбора Народне банке Србије. И поред свег богатства живео је веома скромно. Његовом заслугом је део Карађорђеве улице око хотела "Бристол" постао најотменији део града у првој половини 20. века. Направио је тада најлепши парк у граду (данас запуштен и невешто обновљен, познат по погрдном називу "Пицин парк"), изградио је цео блок лепих зграда у Карађорђевој улици (од Каменичке до Краљевића Марка), хотел "Бристол", палату Београдске задруге (данас познатије као зграда Геозавода) и све то поклонио Београдском универзитету. После 2. светског рата сва та имовина је национализована а касније углавном и приватизована. По Луки Ћеловићу у Београду није названа ниједна улица.
  

белој униформи, са снежно-белим рукавицама и добро расположен, није пропуштао да пожели "добар дан" дамама возачима које су успорено пролазиле крај њега. Возачи су стрпљиво и без нервозе чекали да одиграју улогу коју им је наменио овај диригент са белим шлемом, а публика на тротоару је знала аплаузом да награди неке бравуре. Београђани су били поносни што га имају и радо су доводили своје госте на раскрсницу у центар града да им покажу једну од његових знаменитости. Био је познат и ван граница Југославије. Енглези су имали прилике да гледају како регулише саобраћај на Пикадилију, а представљен је и Краљици Елизабети II. После прераног пензионисања (био је причљив кад попије мало више, а Тито и још неки политичари су му тада били омиљена тема) радио је дуго година као продавац у трафици у блоку 70 на Новом Београду, заједно са својом супругом Евом.
  

Један је од најчитанијих српских писаца, сликар и новинар. Многе генерације младих у бившој Југославији су се васпитавале његовим књигам у којима је главни јунак најчешће био - Београд. Не само да их је писао него је већину њих и илустровао јер је био изузетан цртач.

Писац, преводилац, професор београдског Универзитета, члан Српске академије наука и Крунског савета. Добитник је бројних награда и признања, а био је номинован и за Нобелову награду. Његова дела су преведена на 36 светских језика. Најпознатије међу њима је

Боем, хедониста, шармер, и одан пријатељ. Био је и филмски сценариста ("Валтер брани Сарајево"). Добар почетак за упознавање с Момом су књиге "А Гуиде то тхе Сербиан Менталитy" и "Ада" које можете да нађете у београдским књижарама. Његово спомен-обележје се налази на Ади Циганлији код Савског купатила.
  

"Хазарски речник". Написао је и књигу посвећену свом родном граду - "Кратку историју Београда". Његов споменик у Београду се налази у парку Ташмајдан, захваљујући донацији азербејџанске државе (постојбине Хазара) која је реконструисала парк. Његов споменик у Москви се налази испред Библиотеке страних језика.
  

Драмски писац и позоришни редитељ, тихи човек неисцрпне енергије. Колекционар је старих и ретких аутомобила, оснивач Музеја аутомобила у којем је представљен један део његове богате колекције. Музеј се налази у простору прве јавне гараже у Београду (из 1929. год.). Музеј

Џез трубач и композитор који каже да је "пупком везан за Београд". Има импресивну листу дискографских издања (преко 160), самосталних и оних на којима је гостовао као музичар на издањима својих колега. Његов ЦД "Самба до Мар" је постигао велики успех у свету

има и богату збирку мотоцикала, фотографија и опреме везане за аутомобилизам. Све аутомобиле из колекције Братислав Петковић је годинама стрпљиво набављао, поправљао и реконструисао користећи аутентичне делове и опрему, и већина њих је у возном стању и регистрована. Потпредседник је Удружења драмских писаца Србије и бивши министар културе. Од почетка мандата му је оспоравана стручност јер је и власник породичне посластичарнице отворене 1903. године (најстарије у граду).

и награђен је престижном наградом удружења немачких музичких критичара. Ово су нека од легендарних имена џез музике са којима је свирао: Чет Бејкер, Стен Гец, Мејнард Фергусон, Кени Кларк, Гери Малиган, Сони Ролинс, Кларк Тери, Вуди Херман, Дизи Гилеспи, Декстер Гордон, Мајлс Дејвис... Студирао је на Београдској Музичкој академији и Берклију, живи у Немачкој али и даље сваке године држи концерте у Београду, најчешће са Биг бендом радио Београда у коме је са 18 година и почео каријеру.

Био је драмски писац, новинар, фотограф, драматург Народног позоришта у Београду, управник Народног позоришта у Сарајеву и Српског народног позоришта у Новом Саду, оснивач Народног позоришта у Скопљу, академик...
Дипломирао је права. Борио се у српско-бугарском рату 1885. год.

Глумица и певачица. Позната по изузетном гласу и специфичној интерпретацији руских циганских романси, француских шансона и изворних народних песама из Србије. Глумила је у петнаестак филмова. Први велики успех постигла је улогом Коштане у Народном позоришту у Београду

Био је, по мишљењу многих критичара и колега, најбољи српски филмски глумац (позори- ште га није интересовало). Многи су сматрали да је и један од најбољих европских глумаца, Орсон Велс је тврдио да је Паја бољи од њега. Добитник је многих награда за своје улоге.

Био је вицеконзул у Приштини (која је тада била у Османском царству) и описивао страдања српског становништва. Током анексионе кризе 1908. године, предводећи демостранте који су тражили рат са Аустроугарским царством, покушао је на белом коњу да уђе у Министарство спољних послова. Током I светског рата повлачио се са српском војском преко Албаније, у том рату му је погинуо син јединац. Једном је рекао: "Мој хумор, изазивајући смех на уснама, ублажава суровост живота." Његове комедије не застаревају и његови ликови су актуелни у сваком времену.

Најпознатија њена улога је из филма "Скупљачи перја" Александра Петровића који је награђен на филмском фестивалу у Кану. Песма коју је тада певала - "Ђелем, Ђелем", постала је захваљући њој популарна широм света и прихваћена као незванична химна Цигана. У то време је сматрана једном од најлепших жена у Европи. Одржала је и невероватна 72 (седамдесет и два) узастопна концерта у Париској Олимпији. Дуго година је била игнорисана од филмских продуцената, недавно се вратила на сцену улогом у филму Чарлстон за Огњенку и концертима у Сава центру.

Све је ово још занимљивије кад се дода да је Паја неколико пута одбијан на пријемном за Академију. Био је нешколовани глумац који није волео снимања и који није изговарао текст како је написан. Ипак, био је способан да одигра било какву улогу без грешке. Није се претварао, говорио је свима оно што је мислио. Био је боем, песник, градитељ чамаца и морнар. Напуштао је Београд нерадо, само због одласка на снимања, највише је волео да проводи време са друштвом у кафанама и на свом сплаву на Сави. Волео је једну жену и остао је с њом до краја живота.

Физичар, астроном, фотограф, Ректор Универзитета у Београду (од 1913 до 1921). Организовао је једину посету Николе Тесле Београду. Пројектовао је и учествовао у градњи првих хидроелектрана у Србији. Заслужан је за електрификацију Београда и увођење у Београд

Пилот, инжењер, оснивач и директор првог српског и југословенског авио превозника “Аеропут” (касније ЈАТ, данас Аир Сербиа). Да би промовисао идеју и прикупио новац за оснивање Аеропута, летео је на двокрилцу од Париза до Бомбаја и назад до Београда где га је

28 година је био директор Зоолошког врта у Београду. Преузео га је у запуштеном стању, са шездесетак животиња, а оставио га је уређеног и проширеног, са преко 2000 животиња. Успео је да својом љубављу, сналажљивошћу и јакој вољи, превазиђе недостатак

јавне електричне расвете. Бавио се и фотографијом - аутор је прве фотографије у боји у Србији и прве фото-монографије у боји - “Србија у сликама”. Направио је мапу звезданог неба изнад Србије, оснивач је (као делегат Србије) Међународног института за хлађење, аутор је књиге “Индустрија хладноће”. У Паризу је објавио монографију “Бомбардовање београдског универзитета”. Донео је први рентгенски апарат у Србију. Његово име носи улица у Новом Београду, а његова биста се налази у Масариковој улици. Поводом дана Електропривреде Србије додељује се награда Ђорђе Станојевић.

дочекало скоро 30.000 грађана. Један је од оснивача “Аероклуба” у Београду. Био је добровољац у Првом балканском рату, коњички официр и пилот у I светском рату. Поштедео је живот Милошу Црњанском у двобоју пиштољима. После II светског рата нове власти су га као Краљевог изасланика осудиле на смрт, касније је помилован али никад више није летео (ни као путник) јер није имао новца за то. Одликован је Карађорђевом звездом са мачевима, Албанском споменицом, Француским ратним крстом и Легијом части, Златном и Сребрном медаљом за храброст. У Београду ништа није названо по њему.

новца и направи један од препознатљивих симбола Београда. Врт је данс познат по репродукцији многих животињских врста, посебно белих лавова. Размењивао је животиње са бројним светским зоо-вртовима и помагао је оснивање нових. Оснивач је Дечјег маратона који се сваке године одржава у врту. Без обзира на различита уверења о држању дивљих животиња у урбаним срединама, чињеница је да је Вук направио једно од најуређенијих и најпосећенијих места у Београду. Вук је био вајар по професији, а по хобију телевизијски водитељ, боем и џудиста.

Био је легендарни професор Универзитета у Београду, члан Српске академије наука, декан Филозофског факултета...
Класичну филологију је студирао, а затим и докторирао у Немачкој. Учествовао је као добровољац и резервни официр у балканским ратовима и I светском рату.

Српски самурај, Мајстор (10. дан - СОКЕ) и творац реалног аикидоа, мајстор џудоа (1.дан) и џиу-џице (8.дан). Обучавао је полицијске и специјалне војне јединице неколико земаља, као и телохранитеље разних светских државника. Одликован је за сарадњу са руском јединицом

Ослободилац Београда у Првом светском рату, херој балканских ратова, један је од четворице прослављених српских војвода. Носилац је бројних домаћих и страних одликовања укључујући и орден великог официра Легије части. Командовао је Првом армијом која је пробила Солунски

Учествовао је у ослобађању Београда. Одликован је сребрном и златном медаљом за храброст, Орденима Белог орла са мачевима, Светог Саве и Орденом великог официра Француске Легије части. Најзначија дела: Стара српска религија и митологија, Речник српских народних веровања о биљкама и (до сада непревазиђени) преводи са грчког и латинског. Због тога што је и за време II светског рата био на положају декана, комунисти су га протерали са Универзитета, одузели му право гласа и право на било какав приход. То је проузроковало болест и смрт омиљеног професора међу београдским студентима. По њему носи име једна улица на периферији Београда.

АЛФА. Његов реални аикидо је постао редован предмет на Војној академији. 2003. године. Као Грандмастер је примљен у америчку "Кућу славних". Написао је више књига о самоодбрани и био члан тридесетак међународних организација и удружења. 2007. године је основао у Београду Европску кућу славних за борилачке вештине и спортове. Имао је обичај да неколико пута годишње одлази у манастир Хиландар да помаже монасима у разним пословима. Био је посвећен својој мисији и ученици су га обожавали. Многа београдска деца су прошла кроз његову школу где су осим технике могла и да науче како да постану бољи људи.

фронт и у незадрживом налету за 45 дана прешла 600 км и 1. новембра ушла у Београд. Други светски рат је провео као ратни заробљеник (у кућном притвору). 1944. године, у његовој 87. години, брутално су га претукли комунисти - нови ослободиоци Београда, да би дошли до његове лепе куће у Трнској улици. Војвода је умро неколико дана касније од последица пребијања, а комунисти су прогласом преко радија и претњом хапшењем забранили да било ко присуствује његовој сахрани. По њему је названа улица која иде око Доњег града Београдске тврђаве и спаја Карађорђеву и улицу Цара Душана. Његова биста је постављена у паркићу код Каленић пијаце.

Неуморни борац за бољи живот у Београду. Иако млад, већ има богато искуство у борби са бирократском аждајом која пружа очајнички отпор да београдске улице остану у запуштеном стању и да ништа не ремети њен дубоки сан. Филип у ту борбу улаже слободно време које му

Са 18 година је у Греноблу основао Солидарност за Косово, организацију која прикупља помоћ за угрожене Србе који су остали да живе на Косову и Метохији. Током 10 година рада прикупио је помоћ у вредности од милион и по евра која је у 35 конвоја допремљена на Косово

Београдски рибар и власник једног од најбољих ресторана са речном рибом у граду. Од запуштеног шипражја направио је лепо место за одмор и опуштање на обали Дунава. Скоро сваке године река му поплави ресторан, али га Ренато упорно обнавља.

преостане после обавеза на факултету и своју уштеђевину. Основао је удружење "Имамо план" за унапређење квалитета живота у Београду, својим идејама помогао озелењавање града, уређење бициклистичких стаза и станица Градског превоза. Показао је Београђанима да појединац својим трудом и идејама може пуно тога да промени на боље.

и Метохију. Свој хуманитарни рад је почео продајући колаче од врата до врата у свом родном граду, причајући суграђанима о тешком животу Срба и патњама кроз које пролазе. Данас живи у Београду како би лакше водио организацију којој је посветио свој живот. Свој рад је описао у књизи "Сви моји путеви воде ка Србији". Одликован је медаљом Светог Стефана Дечанског.

Четврта је генерација у породици београдских аласа. Чувар је природе, Дунава и људских живота. До сада је спасио 27 особа које су скоком у Дунав са Панчевачког моста покушале да се убију. Спасава и лети и зими, дању и ноћу, у свим временским условима. Добитник је награде града Београда за херојско дело, почасног пасоша (број 5) и бројних захвалница.